Суд Босне и Херцеговине објавио је тематски број Билтена Суда, у којем су у фокусу издвојене одређене теме од посебног значаја за правну и стручну јавност. Овај број представља новину у приступу, с обзиром на то да су умјесто општег прегледа праксе, пажљиво одабране теме које су у протеклом периоду биле посебно актуелне.

Централна тема овог издања односи се на законитост прибављених доказа у кривичном поступку, с посебним нагласком на изазове које доноси коришћење савремених средстава комуникације, укључујући криптоване апликације. Кроз приказ домаће и међународне праксе, Билтен нуди анализу правних стандарда и дилема које прате ову комплексну област, без заузимања става, али с циљем бољег разумијевања и стручне расправе.

Посебан простор у Билтену посвећен је и изборној правди, с обзиром на ексклузивну надлежност Суда БиХ по овом питању. Приказане су одлуке апелационих вијећа које се односе на преурањену изборну кампању, као и друге новине произашле из недавних измјена Изборног закона.

Трећа кључна тема је право на азил, гдје се детаљно анализира пракса првостепених вијећа Суда БиХ, посебно у вези с питањем постојања оправданог страха од прогањања. Узимајући у обзир позицију БиХ као транзитне земље, овај осврт је посебно значајан у контексту актуелних миграционих кретања.

На крају, у Билтену је дат и стручни приказ вишегодишње полемике у вези с организацијом Суда БиХ, с посебним освртом на нацрт Закона о Суду/судовима Босне и Херцеговине. Акценат је стављен на правне аспекте ове теме, уз напомену да се аутори ограђују од политичких тумачења и расправа.

Објављивањем овог тематског броја, Суд Босне и Херцеговине још једном потврђује своју посвећеност транспарентности и стручном дијалогу у области правосуђа.

Тематско издање Билтена Суда БиХ, можете наћи на сљедећем линку: link

У наставку текста можете прочитати ауторски рад предсједника и судије Апелационог одјељења Суда БиХ, судије Хилме Вучинића и правног савјетника Апелационог одјељења Суда БиХ, Недима Муминовића:

Хилмо Вучинић, судија и предсједник Апелационог одјељења Суда БиХ

Недим Муминовић, правни савјетник Апелационог одјељења Суда БиХ

I.  ОСВРТ НА НАЦРТ ЗАКОНА О СУДУ/СУДОВИМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Потреба за реформом правосудног система на нивоу Босне и Херцеговине датира још од израде Стратегије за реформу сектора правде у Босни и Херцеговини за период од 2008. до 2012. године. Том приликом уочен је проблем недостатка Врховног суда БиХ који би допринио одржавању материјалне правне сигурности и заштити слобода и основних права.

Свјесни проблема који представља непостојање Врховног суда БиХ, Парламентарна скупштина Вијећа Европе донијела је резолуцију 1564 (2007. године) о „Кривичном гоњењу повреда закона који спадају у надлежност Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ)”, чиме је позвала власти у БиХ да, интер алиа: „обезбиједе хармонизацију судске праксе, размотре успостављање врховног суда на државном нивоу или дају овлаштења врховног суда постојећем суду тако да обезбиједе правну сигурност“.

Током писања стратегије, непостојање консензуса је довело до искључења одређених стратешких програма/препорука из стратешког оквира међу којима је и успостављање Врховног суда БиХ, али је сачињен приједлог за успостављање Апелационог суда БиХ. Дакле, кључна реформска мјера као што је питање Врховног суда БиХ напуштена је у корист идеје о успостави Апелационог суда БиХ.

Међутим, ово питање није актуелизовано све до Структуираног дијалога у оквиру којег је у периоду 2011.-2015. одржан низ скупова, округлих столова и састанака. Битно је истаћи да овај дијалог није одржаван као стратешки одговор на непровођење Стратегије за реформу сектора правде у БиХ за период 2008.–2012., већ искључиво на захтјеве политичара из Републике Српске за преиспитивањем сврхе и улоге Високог судског и тужилачког вијећа, Суда БиХ и Тужилаштва БиХ.

Током трајања структуираног дијалога Министарство правде БиХ сачинило је Нацрт Закона о судовима Босне и Херцеговине којим се заправо настојала извршити ревизија кривичне надлежности Суда Босне и Херцеговине, те успостављање Апелационог/Вишег суда Босне и Херцеговине. Иако се говорило о прецизирању ове надлежности, предложени нацрт је заправо настојао сузити постојећу надлежност Суда БиХ.

О реформи правосуђа, са посебним освртом на успоставу Апелационог/Вишег суда Босне и Херцеговине говорило се и на другим мјестима и кроз различите друге дискусије, приједлоге и извјештаје, међу којима су најзначајнији мишљење Венецијанске комисије, те Прибеов извјештај, који су такођер уочили потребу за оснивањем Врховног суда БиХ, те прецизним дефинисањем надлежности Суда БиХ.

Битно је нагласити, иако су међународне институције давале препоруку за основање засебног жалбеног суда, те прецизирање надлежности, никада се та питања нису наметала као обавезе, нити је то питање било услов на путу Босне и Херцеговине ка Европској унији.

Током 2023. и 2024. године поново је актуелизовано питање Закона о судовима Босне и Херцеговине, али овај пут посматрано кроз 14 приоритета из Мишљења Европске комисије. Према приоритету број 4 (између осталог) како би се гарантовала правна сигурност, неопходна је успостава правосудног тијела којем би било повјерено да осигура досљедно тумачење права у цијелој Босни и Херцеговини. тј. треба успоставити правосудно тијело које ће осигурати досљедно тумачење закона и уједначавање судске праксе.

Када се пажљиво анализирају ови приоритети може се јасно закључити шта је задатак Босне и Херцеговине. Овако постављени приоритети (односно приоритет број 4), уопће не спомињу обавезу формирања Апелационог/Вишег суда Босне и Херцеговине, нити се доводе у питање тренутне надлежности Суда Босне и Херцеговине. Међутим, предложени нацрт(и) закона фокусирани су на потпуно друга питања, па се поставља питање да ли су на тај начин уопће испуњавају постављени задаци из споменутог приоритета.

Прије свега, јавност и стручна заједница остали су ускраћени да знају колико верзија и о којој верзији нацрта закона се уопште расправља међу политичким елитама. У јавност су у неколико наврата излазиле сасвим опречне информације о нацртима, тако да су чак и поједини политичари изјавили да не знају о којем нацрту треба да разговарају. Такођер, поједини медији и организације изнијели су критику према Министарству правде БиХ због нетранспарентности у процесу израде овог, односно ових нацрта закона.

Према доступним информацијама, разговарало се о (најмање) двије верзије, тј. о нацрту Закона о судовима Босне и Херцеговине и нацрту Закона о Суду Босне и Херцеговине, али се нити један суштински не односи на питања којима би требало да се осигура усклађеност и досљедност судске праксе.

Умјесто тога, као три најважнија питања у овим нацртима јављају се: сам назив закона, те сједиште и надлежности Суда Босне и Херцеговине.

Када је у питању назив закона првобитна верзија, Закон о судовима Босне и Херцеговине, замијењена је верзијом која носи назив Закон о Суду Босне и Херцеговине. Већ из назива овог другог нацрта, може се закључити да се тиме не настоји формирати правосудна институција којом би се извршила реформа жалбеног система у правосуђу на нивоу Босне и Херцеговине. Поставља се оправдано питање, шта се заправо постиже оваквим називом нацрта закона? Нити се испуњава постављени приоритет Европске уније, а не испуњавају се ни препоруке о оснивању засебног жалбеног тијела. Формира се апелационо вијеће које већ постоји према важећем Закону о Суду БиХ (које се зове Апелационо одјељење) и исто се измјешта на другу локацију. Дакле, већ у самом називу и уводу закона, произилази контрадикторност јер се не говори о двије судске институције. С друге стране апелационом вијећу дају се одређене одлике карактеристичне за засебну институцију (предсједник, буџет, унутрашња структура итд.), тако да је суштински нејасан сам статус ове другостепене институције. 

Друго питање о којем се и највише расправља јесте сједиште. Према доступним информацијама говорило се о више приједлога: Мостар, Бања Лука, Источно Сарајево, па чак и Добој. Чисто техничко питање, претворило се у политичко питање. Међутим, приликом ове дискусије о сједишту нико није водио рачуна о објективним околностима, а посебно о трошковима по буџет.

Тако се у потпуности игноришу тренутни капацитети комплекса правосудних институција (гдје се налази Суд БиХ, Тужилаштво БиХ, ВСТВ и Судска полиција), који има сасвим довољно просторних капацитета за смјештај Апелационог суда јер би се просторије гдје се сада налази Апелационо одјељење могле једноставно претворити у простор новог суда. Недавном изградњом нове зграде Тужилаштва БиХ ослобођене су додатне просторије унутар Суда БиХ. Кориштењем ових просторија било би најекономичније рјешење, јер поред тога што се не би морале градити нове просторије, нови суд би могао користити поједину инфраструктуру са првостепеним судом. То се прије свега односи на суднице у које су уложена велика средства и осигурани највећи сигурносни стандарди. Жалбени судови немају толику често суђења као судови првог степена, али ипак морају имати суднице по највећим сигурносним стандардима и капацитетом за боравак више лице, тако да би суднице новог суда, иако их мора имати, заправо биле већину времена празне. Са рјешењем да два суда бораве у истој згради, осигурало би се заједничко кориштење судница, што је много рационалније рјешење, а такво рјешење није у супротности нити са једним међународним документом који третира питање непристрасности судова, те владавине права. Исто се односи и на просторије за задржавање лица лишених слободе, које би могле заједно користити оба суда (као што их данас користе). Потом,  на исти начин, два суда би могла имати и поједине заједничке службе, као што су сигурност, одржавање, ИТ, финансије, служба за заштиту свједока, писарнице и сл.

Свакако је врло важно питање и близина институција, као што су  Тужилаштво БиХ и Судска полиција, а што такођер значајно утиче на економичност и ефикасност судског поступка. Управо постојећи комплекс правосудских институција, замишљен је на начин да се на једном мјесту налазе све кључне правосудне институције у циљу ефикасног функционисања.

Исељавањем постојећег Апелационог одјељења из тренутног комплекса правосудних институција велики дио просторија Суда би остао празан. Такођер, изградња потпуно нове зграде у другом сједишту, подразумијевала би велика финансијска средства за изградњу зграде, нових судница, ИТ мреже, те дуплирање многих служби. Исто тако био би отежан рад тужилаца Тужилаштва БиХ који би морали путовати на нову локацију суда те тако губити вријеме за рад. Поред наведеног не смију се занемарити и финансијски аспекти у смислу додатних трошкова из буџета који би се морали издвојити за превоз тужилаца и особља до Апелационог суда. Исто се односи и на судску полицију која би морала бити смјештена на двије локације што опет доводи до повећања трошкова државног буџета. Дакле, сједиште Апелационог суда у другом мјесту изван Сарајева само би значило градњу потпуно нове инфраструктуре, додатно гомилање административног апарата и стварање већих трошкова. О томе нажалост нисмо видјели да се воде било какве конструктивне дискусије.

Даље, најспорније питање у свим нацртима закона јесте надлежност. Прије него што дамо осврт на предложено рјешење важно је напоменути да тренутно важеће рјешење пружа широк оквир за заснивање надлежности Суда БиХ за скоро сва кривична дјела из ентитетских кривичних закона и Брчко дистрикта почињена на подручју читаве БиХ уколико би та дјела била против интереса Босне и Херцеговине. Иако постоји потреба да се ова одредба из постојећег закона прецизније одреди, сматрамо да иста даје бољи оквир за кривичноправну заштиту интереса Босне и Херцеговине у односу на предложена рјешења.

Наиме, предложена рјешења (изузев кривичних дјела прописаних Кривичним законом Босне и Херцеговине и других закона БиХ) прописују надлежност Суда БиХ само за одређени круг кривичних дјела из ентитетских кривичних закона, из чега произилази да се на тај начин значајно сужавају надлежности из тренутно важећег закона, тј. ограничавају се само на поједине области. Када су у питању области, ради се приједлогу који се заснива на правној стечевини Европске уније – из члана 83. Уговора о функционисању ЕУ, који заправо одражава међуграничну сарадњу у борби против криминалитета. Међутим, ако се има у виду да је предложено рјешење врло непрецизно у погледу ових дјела, спорно је да ли се надлежност Суда БиХ може засновати само уколико је дјело почињено на подручју два ентитета и Брчко дистрикта, односно ентитета и Брчко дистрикта, а не ако је почињено и на подручју једног ентитета. Овдје се поставља питање, да ли се нешто што одржава стечевину Европске уније кроз међудржавну сарадњу, кроз предложене нацрте закона, у Босну и Херцеговину уводи као међуентитетска сарадња. Тренутно важећи закон не поставља таква ограничења приликом заснивања надлежности без обзира на којем подручју је почињено кривично дјело. Оваквим приједлогом нацрта закона у потпуности се занемарило да је у поменутом члану 83. Уговора о функционисању ЕУ наведено да се исти односи на утврђивање минималних правила о дефинисању кривичних дјела и санкција у подручју нарочито тешког криминалитета са прекограничним елементима који произлазе из природе или учинка таквих кривичних дјела или из посебне потребе њиховог заједничког сузбијања. Међутим, ова листа није коначна, те се даље у поменутом члану наводи, да с обзиром на развој криминалитета Вијеће може усвојити и одлуку којом се утврђују остала подручја криминалитета која испуњавају критерије дефинисане у овом ставу. Дакле, смисао дефинисања конкретних области према праву Европске уније јесте усклађивање закона у смислу уједначавања нормирања битних елемената ових кривичних дјела у којима државе имају заједничке интересе, а не заснивање надлежности за таква дјела. Оно што је занемарено нацртима закона јесте да је Европска унија додатно посебним чланом прописала одредбе које се тичу кривичних дјела која погађају финансијске интересе Уније, што значи да се није ограничила на кривична дјела из члана 83. Уговора о функционисању ЕУ. Ово посебно када се има у виду да се наведеним нацртима предвиђа и надлежност Суда БиХ за таксативно набројане кривичноправне области из члана 83. Уговора о функционисању ЕУ ако је њиховим извршењем настала штета великих размјера за државу Босну и Херцеговину. Дакле, ови нацрти потпуно занемарују да штета великих размјера за БиХ може настати и извршењем других кривичних дјела, а не само из одабраних области. Такођер, ово питање штете великих размјера је уопштено постављено, што такођер може представљати проблем у пракси приликом засновања надлежности Суда БиХ. Према томе, приликом израде нацрта закона занемарило се да се овим чланом треба регулисати заснивања надлежност Суда БиХ за сва кривична дјела из ентитетских кривичних закона и Кривичног закона Брчко дистрикта која би угрозила државу као заштитни објекат.

Оно што је врло важно споменути јесте да се у одредби која се односи на надлежности спомиње и одређена терминологија коју не познаје наш кривични закон (криминалне групе), а што може довести такођер до проблема приликом заснивања надлежности. Дакле, поред претходно наведених спорних питања, јавља се и проблем неусклађености предложених нацрта с Кривичним законом БиХ.

Поред ова три, најважнија питања, постоји и још читав низ других питања, такођер врло значајних за функционисање суда, односно судова. Тако се нпр. уводе одређене надлежности Министарства правде које према садашњим законским рјешењима обавља ВСТВ, а што евентуално може довести до дуплирања надлежности ових институција. Спорно је и то што према предложеним рјешењима, предсједник Суда, односно предсједник Апелационог вијећа извјештавају Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине о извршавању буџета, а што може довести до мијешања законодавне власти у судску. Исто тако, поједине одредбе о континуитету Суда БиХ нису најпрецизније, што може довести до проблема у погледу функционисања и кадровских попуњавања, па тиме и почетка рада и рјешавања другостепених предмета Апелационог суда/вијећа. Такођер, ступањем на снагу овако предложених законских рјешења, морао би се мијењати читав низ закона (Закон о ВСТВ, Закон о кривичном поступку, Закон о парничном поступку пред судом БиХ, Кривични закон БиХ, Закон о управном спору, Изборни закон, Закон о Тужилаштву БиХ, Закон о платама и сл.). У супротном, могло би доћи до проблема у функционисању суда.

Дакле, сва ова питања, намећу обавезу потребе за широм дискусијом и дубинском анализом предложених рјешења. Такођер, са оваквим предложеним рјешењима, поставља се питање, шта се заправо жели постићи? Јачање владавине права или форсирање лошијих рјешења на штету постојећих, те разградња Суда Босне и Херцеговине? Индикативно је да је Суд Босне и Херцеговине до сада више неформално, него формално био укључен у процес израде нацрта овог закона, иако је Суд БиХ најпозванији да активно у томе учествује, јер судије овог Суда примјењују наведени закон у пракси.

На крају, очито је да се новим нацртима Закона о Суду/судовима не испуњавају задаци постављени у наведеним приоритетима, те да није намјера да се истим осигура досљедно тумачење права у цијелој Босни и Херцеговини већ се питање ЕУ интеграција вјешто користи како би се редефинисале надлежности и положај Суда БиХ у правосудном систему Босне и Херцеговине.