Вијеће Апелационог одјељења Суда БиХ 13.3.2025. године објавило је другостепену пресуду у предмету Зијад Нанић и други, којом су оптужени Зијад Нанић и Есад Куделић, на основу одредбе члана 284. тачка ц) Закона о кривичном поступку Босне и Херцеговине ослобођени од оптужбе да су починили кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 173. став 1. тачка ц) и кривично дјело ратни злочин против ратних заробљеника члана 175. тачка а) КЗБиХ, а све у вези са чланом 180. став 2. КЗБиХ.

Претрес пред апелационим вијећем инициран је пресудом од 25.9.2024. године, којом је првостепена пресуда укинута у односу на оптужене Зијада Нанића и Есада Куделића.

Оптужени су се теретили по основу доктрине командне одговорности, те је ослобађајућа пресуда, у контексту оптуженог Зијада Нанића, донесена из разлога недостатка првог елемента постојања овакве одговорности, односа надређени-подређени, с обзиром на то да је утврђено да помоћник команданта за безбједности, а коју позицију је оптужени Нанић обнашао у инкримисаном периоду, не командује јединицом војне полиције, већ команданту бригаде само предлаже руковођење овом јединицом. С друге стране, у погледу оптуженог Есада Куделића, који се теретио у својству командира вода Војне полиције, вијеће је остало у сумњи у погледу његове ефективне контроле над војним полицајцима који су чинили непосредне злочине, као и у погледу његовог континуираног стварног знања о пуним размјерама таквих злочина, с обзиром на испрекидан ток његове командне дужности, због чега је примијењено начело in dubio pro reo.

Вијеће је напоменуло да се оптужени нису теретили нити као непосредни извршиоци злочина нити као лица која су својим пасивним држањем – односно нечињењем, допринијела извршењу истих. Оптужени су се теретили искључиво по одговорности за другог, објективном типу одговорности, правно квалификованој као командна одговорност, гдје су услови постојања исте врло стриктно и строго постављени, с обзиром на то да се ради о специфичном оптужењу за злочине гдје оптужени немају директан умишљај спрам злочина. У том правцу, вијеће је подцртало да је Тужилаштво код оптужења за овакав вид одговорности, било дужно доказати услове постојања исте, а не кривицу оптужених црпити на основу њихових позиција, те неоспорно почињених злочина, гдје оптужени немају лични ангажман.

Против ове пресуде жалба није дозвољена.