Из чињеничног описа произлази да је темељна поставка оптужнице ослоњена на двије наводне одлуке Владе Федерације БиХ које су оптужени донијели искористивши свој службени положај и овлаштења, самостално, без знања осталих чланова Владе и без формалних одлука Владе донесених на сједницама одржаним на дане назначене у одлукама, то јесте 18. јануара 1999. године и 20. јануара 2000. године.
Суд је након свестране оцјене доказа, на основу одредби члана 274. став 3. ЗКП БиХ, прихватио доказаним да су оптужени донијели спорне одлуке на начин како је то описано у оптужници. Наиме, премда Тужилаштво током четворогодишње истраге, а нити касније, није успјело прибавити оригиналне примјерке одлука, њихово постојање доказано је бројним другим посредним доказима.
Суд је провјеравао кључну тезу оптужбе да је на основу тих одлука извршен пренос новчаних средстава из текућих резерви буџета Федерације БиХ са рачуна Федералног министарства финансија на рачуне Службе за заједничке послове органа и тијела Владе ФБиХ. Анализом и оцјеном свих доказа, Суд је недвојбено утврдио да спорне одлуке нису биле основ за пренос новчаних средстава из текућих резерви буџета Федерације БиХ на рачуне Службе ради рјешавања стамбених питања.
Ова одлучна чињеница потврђена је сљедећим доказима :
- Oд укупно 32 трансакције средстава за рјешење стамбених потреба у инкриминисаном периоду, наведених у оптужници, ни код једне трансакције нема забиљежног позивања на спорне одлуке, а за 19 трансакција Тужилаштво је у доказе приложило само налоге за пренос, без попратне документације.
- Одлука из 1999. године гласи на износ од 3.200.000 КМ, а за стамбене потребе реализовано је према налазу вјештака оптужбе само 456.645 КМ, према налазу оба вјештака одбране 573.117,00 КМ, што је евидентно знатно мање од износа из одлуке, а у сваком случају испод износа од 600.000 КМ, које премијер и допремијер имају право утрошити из текућих резерви у току буџетске године, самостално без одлуке Владе ФБиХ, на основу одредби члана 14. Закона о извршењу Буџета за 1999. годину.
- За 2000. годину планирани износ за исте намјене је 4.600.000 КМ а за стамбене потребе утрошено је према налазу вјештака оптужбе укупно 3.658.341,66 КМ, према налазу оба вјештака одбране 3.258.221,50 КМ, према извјештају Канцеларије за ревизију буџета 3.480.866 КМ. Према налазима вјештака за финансије оптужбе, одбране и ревизорског тима Канцеларије за ревизију, средства кориштена за стамбене потребе у 2000. години, теретила су ставку капиталних издатака, а не текућих резерви.
Дакле, из свих доказа материјалне природе које је током поступка презентовало само Тужилаштво, произлази супротан чињенични закључак од оног на којем је утемељена оптужница. Спорне одлуке нису биле основ за ангажовање средстава буџета за стамбене потребе, средства искориштена за ове намјене знатно су мања од оних назначених у одлукама, у 1999. години чак седам пута мања, док у 2000. години нису трансферисана са ставке текућих резерви, већ из средстава намијењених за капиталне издатке (инвестициона улагања у некретнине).
Надаље, чињенични опис извршења кривичног дјела злоупотребе положаја или овлаштења из члана 358. став 3. КЗ Федерације БиХ, наведен у диспозитиву оптужнице и без провјере чињеничних навода сучељавањем са изведеним доказима оптужбе и одбране, садржи такве недоречености, пропусте и недостатке да озбиљно доводи у питање могућност квалификовања инкриминисаног догађаја као кривичног дјела, чак и под претпоставком да је Тужилаштво доказало да су на основу спорних одлука вршене адаптације и куповине станова. Ово се односи на сљедеће:
1) Из чињеничног супстрата није видљива узрочно-посљедична веза између радњи оптужених, донесених одлука о издвајању средстава из буџетских резерви и конкретних додјела средстава за санацију или куповину станова појединим лицима. Нигдје у оптужници није назначено на основу којег прописа или у недостатку истог, по којем овлаштењу или без њега, који орган или појединац је донио одлуку да се конкретном лицу додијеле средства за рјешавање стамбеног питања.
2) Од укупно 64 тачке оптужнице, у чак 12 тачака као корисник, односно садашњи власник стана, наведене су непозната Н.Н. лица, уз навођење прецизних адреса, што се након пет година од започињања тужилачке истраге, не може ничим оправдати. Надаље, код 37 тачака оптужнице које се односе на санацију станова нигдје није назначено ко је титулар права располагања на тим становима. Ради се о одлучној чињеници, с обзиром да је у вријеме извршења дјела (in tempore criminis) носилац права располагања на становима (власник) по тада важећем Закону о стамбеним односима, био дужан извршити веће поправке и санације стана који користи носилац станарског права. Стога, а и с обзиром да носилац станарског права није власник стана, не може бити говора о прибављању користи носиоцу станарског права, на начин како је то описано у чињеничном супстрату оптужнице. Такође, ни у једној од 64. тачке оптужнице није наведено у каквом су радно правном статусу са Владом Федерације БиХ, законодавним, судским или извршним органима власти у Федерацији БиХ, лица којима је додијељен стан на кориштење, односно чији је стан саниран, што је такође једна од кључних чињеница неопходних за оцјену законитости извршених додјела.
3) Правно је неутемељен начин како је у оптужници третирано прибављање користи и како је извршен обрачун износа наводно прибављене имовинске користи код откупа станова, будући да, чак и под претпоставком да су све куповине станова доказани резултат радњи злоупотребе положаја и овлаштења од стране оптужених, произведена посљедица је стицање станарског права одређеног лица на стану у власништву Владе Федерације БиХ. Станарско право је према закону и етаблираној судској пракси право sui generis и представља корист коју није могуће новчано изразити.
На овој тачки прекида се узрочно посљедична веза између радњи оптужених и произведених посљедица, а истрајавање оптужнице на даљњем току догађаја, откупу станова у складу са Законом о продаји станова на којима постоји станарско право, правно је неутемељено и нема никакве везе са радњама оптужених.
Коначно, пресуда се, сходно одредби члана 280. ЗКП БиХ може односити само на лице које је оптужено и само на дјело које је предмет оптужбе садржане у потврђеној, односно на главном претресу измијењеној оптужници. Овај суд је у првом степену пресудио да радње оптужених као и сам критични догађај, на начин како је описан у чињеничном супстрату оптужнице, од стране Тужилаштва није доказан ван разумне сумње.
Тужилаштво БиХ је чињенични основ оптужнице утемељило на властитим доказима који су, према оцјени овог суда, недвосмислено и по законима елементарне логике упућивали на другачије закључке и другачији правац истраге. Суд није овлаштен мијењати чињенични опис оптужног акта на начин да повриједи објективни идентитет оптужнице, и то овлаштење има само Тужилаштво на основу начела мутабилитета, које у овом случају није искориштено.
***
Свако се сматра невиним за кривично дјело док се правомоћном пресудом не утврди његова кривица (Члан 3. ЗКП БиХ).
Првостепено вијеће доноси одлуку на основу доказа које на главном претресу изведу тужилац и одбрана. Првостепено вијеће не утврђује материјалну истину, него пресуду заснива на доказима изведеним на главном претресу који морају бити ван разумне сумње да би се могла донијети осуђујућа пресуда.
Ова одлука није правоснажна. Против ове одлуке је дозвољена жалба коју ће разматрати Апелационо одјељење овог суда. У жалби се могу износити нови докази ако странке и одбрана докажу да нису били у могућности да их изнесу у првостепеном поступку.
Поштивање принципа претпоставке о невиности интегрални је дио права на правично суђење. Не препоручује се коментарисање одлука првостепеног вијећа до доношења правоснажне одлуке. Мишљења и информације у вези са судским поступцима који су у току треба да буду преношене и ширене само онда када то не ствара предрасуде у погледу претпоставке о невиности осумњиченог или оптуженог (Додатак Препоруци Рец (2993) 13 Комитета министара Савјета Европе од 10. јула 2003. године).
Уколико дође до коментарисања ове одлуке, препоручује се кориштење додатних појашњења овлаштеног портпарола Суда. Пожељно је у коментаре укључити и мишљења компетентних саговорника из академске и адвокатске заједнице.
***
