Апелационо вијеће Одсјека I за ратне злочине Суда БиХ је 28. марта 2007. године донијело правоснажну пресуду којом је преиначило казну затвора изречену у пресуди судског вијећа са 16 на 20 година дуготрајног затвора. Овом пресудом правоснажно је окончан први предмет који је уступљен властима БиХ на даље поступање од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију.

Апелационо вијеће је одбило као неосноване жалбе Радована Станковића и његових бранилаца.  Вијеће је, такође, одбило жалбу Тужилаштва у односу на ослобађајући дио првостепене пресуде, док је прихватило жалбу у односу на осуђујући дио у погледу  кривичне санкције. Вијеће је оцијенило да кривична санкција изречена првостепеном пресудом не одговара сврси кажњавања са аспекта превенције, па је исту преиначило. 

Првостепеном пресудом Радован Станковић је проглашен кривим за кривично дјело злочина против човјечности.  Осуђени је починио ово кривично дјело у периоду од аугуста до октобра 1992. године, тако што је као припадник Миљевинског батаљона, који се налазио у саставу Фочанске тактичке бригаде, учествовао у распрострањеном и систематском нападу Војске Српске Републике БиХ и других снага, усмјереном против цивилног несрпског становништва на ширем подручју општине Фоча. 

Између осталог, осуђени је 3. августа 1992. године, по наређењу Драгољуба Кунарца, заједно са другим лицима формирао затворски центар за жене у Карамановој кући.  Он је, заједно са другим лицима, у овај објекат доводио, држао затвореним и вршио надзор над најмање девет лица женског пола, од којих су већина биле малољетне.  Осуђени је за себе одабрао једну затвореницу коју је сваке ноћи, изузев неколико дана када је био рањен, присиљавао на сексуални однос.  Радован Станковић је исту затвореницу у октобру 1992. године пребацио на другу локацију на којој ју је наставио присиљавати на сексуалне односе, истовремено је тјерајући на присилни рад.

Вријеме које је оптужени провео у притвору од 9. јула 2002. године ће се урачунати у изречену казну затвора.

Другостепена пресуда