С тим у вези, Суд је оптуженима изрекао сљедеће казне: Иван Зеленика казна затвора у трајању од шест година; Иван Медић казна затвора у трајању од седам година; Марина Грубишић-Фејзић казна затвора у трајању од пет година. Суд је у односу на оптуженог Едиба Буљубашића, а у складу са одредбом члана 55. став 1. и члана 53. став 1. утврдио казну затвора трајању од шест година, док се као раније утврђена узима казна дуготрајног затвора у трајању од 34 године изречена правоснажном пресудом Кантоналног суда Зеница од 9. јуна 2000. године, па се у складу са правилима из члана 53. став 2. тачка а) Кривичног закона БиХ као јединствена изриче казна дуготрајног затвора у трајању од 34 године.
Суд је оптуженог Срећка Херцега ослободио оптужбе да је починио кривично дјело злочини против човјечности из члана 172. став 1. тачка х) КЗ БиХ (прогон) у вези са тачкама а), д), е), ф), г) и к), а све у вези са чланом 180.став 1. и 2. КЗ БиХ.
У изреци пресуде, између осталог, се наводи да су оптужени: Иван Зеленика, у својству de facto управника затвора који се налазио у бившој Војној амбуланти ЈНА у Мостару, Едиб Буљубашић, Иван Медић и Марина Грубишић- Фејзић, у својству припадника Хрватских обрамбених снага (ХОС) проглашени кривим што су у периоду од почетка мјесеца маја до краја мјесеца августа 1992. године, у оквиру широког и систематичног напада против цивилног српског становништва општина Мостар, Чапљина и Столац, знајући за такав напад и да њихове радње представљају дио напада, свјесно учествовали једни с другима и са осталим члановима војне структуре ХОС-а међу којима је био главни командир ХОС-а за Херцеговину, командир логора Дретељ, те затворско особље, чији циљ је био трајно уклањање цивилног српског становништва са територије Херцеговине, предузимали појединачне радње које су представљале значајан допринос одржавању и функционисању система незаконитог хапшења цивила српске националности са подручја општина Мостар, Чапљина и Столац. Један број цивлила са подручја Мостара држан је једно вријеме у просторијама Војне амбуланте Мостар, а сви ухапшени држани су у затвору у хангарима у оквиру Касарне „Бруно Бушић“ у Дретељу, који је имао све карактеристике логора. Заробљени цивили држани су у нехуманим и нехигијенским условима, свакодневно подвргавани различитим облицима физичког, психичког и сексуалног злостављања, што је код оштећених проузроковало озбиљне физичке и психичке повреде, те нарушење здравља.
Суд је оптужене: Ивана Зеленику, Ивана Медића, Едиба Буљубашића и Марину Грубишић-Фејзић ослободио појединих тачака оптужнице.
У односу на оптужене Ивана Зеленику, Ивана Медића и Марину Грубишић-Фејзић, Суд је донио рјешење о продужењу мјера забране, док је у односу на оптуженог Срећка Херцега укинуо мјере забране.
*****
Свако се сматра невиним за кривично дјело док се правомоћном пресудом не утврди његова кривња (Члан 3. ЗКП БиХ).
Првостепено вијеће доноси одлуку на основу доказа које на главном претресу изведу тужилац и одбрана. Првостепено вијеће пресуду заснива на доказима изведеним на главном претресу који морају бити ван разумне сумње да би се могла донијети осуђујућа пресуда.
Ова одлука није правоснажна. Против ове одлуке је дозвољена жалба коју ће разматрати Апелационо одјељење овог суда. У жалби се могу износити нови докази ако странке и одбрана докажу да нису били у могућности да их изнесу у првостепеном поступку.
Поштивање принципа претпоставке о невиности интегрални је дио права на правично суђење. Не препоручује се коментарисање одлука првостепеног вијећа до доношења правоснажне одлуке. Мишљења и информације у вези са судским поступцима који су у току треба да буду преношене и ширене само онда када то не ствара предрасуде у погледу претпоставке о невиности осумњиченог или оптуженог (Додатак Препоруци Рец (2993) 13 Комитета министара Вијећа Европе од 10. јула 2003. године).
